BAŠ K’O BUREK A NI NALIK

| 30/03/2018

visoko-014

Veli meni nana Subhija: Znadeš li ti sine Uzeire kako smo mi preživili rat?
Reko, ne znam odaklen ću znat.

Imali mi malo soli, mliva i u jednoj kanti na dnu masla kad je rat počeo. Druge godine rata zavlada glad i ljudi počeše ić od kuće do kuće tražit šta da pojedu. Niko nejma ništa u kući. Pred akšam, uzela ja abdest kad neko hlupa halkom na kanate. Izajdem kad nakav dedo sav se savio stoji nako i ništa ne govori. Čeka da mu štogod dadem. Odaklen mi, moj dedo, nejmamo ni mi, mislim ti se u sebi, al odem u halvat, uzmem međuprste soli, bogdu masla i komad šeničnog hljeba pa mu sve to dadnem. On ništa ne reče, uze ono i ode. Sutradan pitam po mahali jel još ukog dolazio onaj dedo, nit ga je ko čuo nit vidio, moj Uzeire.

Asli onaj dobri bio jerbo otad nikad nam nestat ni one soli ni mliva ni masla. Sve do jenom, rat se i završio, a ja ovo ispričah koni Arifovci. Namah nesta i soli i mliva i masla te od tad kupuj jopet ko i svak. Kud joj rekoh, majko moja mila.

U onaj vakat nije bilo lahko bit maksum, k’o danas.
Svega bili željni, a najviše hljeba i igara.

Iz onog rata jedino se sjećam gladi. Bilo je dana kad si jeo jenom jal nijenom. Zalijepi ti se stomak za kičmu i tako po čitav dan lunjaš bosonog i šta god nađeš na džadi turaš usta i ako prođe niz grlo, elhamdulila, malo si zavaro glad. Ako ti neko dadne komad hljeba, uzmeš malo pijeska i ko fol ga posoliš samo da što duže traje.

Iskupimo se na jaliji i čekamo neće li ko nanić i dat nam šta da pojedemo. Nismo nikad iskali, al dovoljno je bilo da nas neko vidi mehkog srca, nake predvostručene od gladi pa bi nam šta i dadni. Sjedimo mi nako satima kad eto ti popa. Jaran Bećo pljunu triput na zemlju. Ostali uradiše isto a ja najzadnji za njima, po baksuzluku baš kad pop prođe pored nas, okrenu se i meni sveza šamarčinu, jedva sam na nogama osto. Da sam hin imo tačno bi me iz cipela izbio.

Vraćam se kući presavijen od gladi kad mi nešto zamirisa od Halimbegovice. Legnem ti ja na tarabe opijen onim mirisom, ne mogu se maket smjesta kad eto ti Halimbegovce nosi na dlanu komad pite, vrela, jedva je drži i dade mi je. Reko, Uzeire, il sanjaš il je ovo burek. Zagrizoh i tamam da je progutam, nemere. Guram je doli a ona gori, ko da ću povratit. Ispljunem je iz gladnije usta. Moreš mislit kulenpita. Vala je ne mogu tamam da krepam od gladi.

Poljubim je, okrenem triput oko glave. Tobe jarabi tobe stakfirula i zafrljacim preko taraba u nečiju bašću. Ode, reko leć do večere ako šta bidne za večeru, nemerem ti više na nogama stajat od gladi. Jazuk nake pite. Haman burek a ni nalik.

Džabe ti je ovo ikom pričat, jer u današnji vakat svi misle da je sve Bogom dato i da him je hljeba preko pogače, a sit se gladnom nikad razumio nije baš ko što ni ja do dana današnjeg okusio nisam kulenpite, pa ti vidi.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.