BAŠ K’O HADŽIBEG

| 23/03/2016

uzeir hadzibeg cvijece

Kad pripovjedaš ljudima i svi te slušaju, k’o biva, pretvorili se u uho, a ti kontaš svi te razumiju, a kasnije ispade da te razumio jal’ jedan, jal’ nijedan, ‘nako kako si ti hotio da him rekneš, a ostali po svom, kako kome paše.
Sve se k’o pitam:

          – Što li se ovaj naš narod ‘vako iskvario?

I ne iskvario se moj brate, šta je sve izdever’o i preturio preko glave, a bome i glavom zaplatio. Ovo što ostade, dobro je i u pameti ostalo. I nije više merhametli k’o što je vazdan bilo. Nek vala i nije, kad su svi iskoristili taj njegov merhamet i udarili na njeg’ k’o bjesna pašćad. I kad te jednom zmija ugrize, što bi rek’o u mene Hazim, „ne bojiš je se više neg’ ujedaš prvi i ne gledaš ni ko je ni šta je neg’ samo grizeš“. Ovaj nam je zadnji rat donio dosta jada i belaja, ali nam je, more bit’ i valj’o. Pokreno je svu onu pamet što se godinama krila po bosanskim gradovima i selima i odveo ih na mjesta gdje se ta pamet nije više mogla sakrit’ neg’ je procvjetala u svoj svojoj ljepoti, baš ko u mene Hadžibeg kad razcvjeta. I to što je naš Faćo, diverzant sa Žuči napravio u Americi, mešcini, ovdje ne bi nikad. I nije zaboravio svog ratnog ahbaba Kemicu već mu je posl’o tog pametnog kera da mu pomogne k’o što je i njemu pomog’o. Mnogi za to ne znaju pa vele: „Izmišljeno, zna se šta je bosansko pašće, jal’ avlijaner, jal kanafer“. Ima i ime: – Pujdo!

I kako ćeš se, jadan uživit’ u ovakvu priču kad još vidiš bosanskog insana s ovo malo duše koju otkriva svima kako bi mu svak’ lahko mog’o pljunut’ na nju. Ne mereš. Jerbo je bosanski insan sad k’o Hadžibeg, posijan svuda po svijetu i cvjeta u bukadar boja. I kaka mu je zemlja, taka mu je i boja. Još da je kak’e države, il’ kak’e pameti presadit’, đe bi nam bio kraj.

A konci se zamrsiše ko insanski život, pa moraš znati raspetljat’, bona ne bila!

 

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.