BEHKA

| 23/11/2018

U onaj vakat nije bilo lahko biti maksum ko sad, svega bili željni, a najviše hljeba i igara. Još ako si sa kakvom “mahanom”, ljevoruk samo ili nedo Bog moraš nositi đozluke, nisi mogo ostati od druge djece i njihovog zadirkivanja.

U gornjoj mahali bio Avdo, u donjoj Budo, a u našoj bila Behka. Avdo i Budo nisu bili svoji, biva, nisu bili od ovog svijeta, a Behka ostala malehna pa i nju napraviše blentavom, a nije jadnica bila. Još bi turi nake velke đozluke pa đi god bi makni sva djeca iz mahale za njom dovikuju: “Babuška, babuška, udala se za muška.” Svi osim nas. Mi nismo smjeli od matere: “Allahu je najmrže kad se insani šprdaju sa drugim insanima jer nisu ko i oni. Sve nas je dragi Allah stvorio pa i Avdu i Budu i Behku, da bi nas iskušo.”

Kad bi se pomariši raja protiv raje, ovi iz Gornje mahale bi povedi Avdu, oni iz Donje Budu, a mi koga ćemo neg Behku, biva da ih pripadnemo. Bezbeli da nismo imali nikakve izglede osim pobjeći, jer ako te ufati Avdo, jal Budo, gotov si. Jednom Avdo ufatio mog jarana Ziju i počeo ga davit. Čitava ga mahala kutarisavala iz Avdinih šaka. Valjda mu dragi Allah oduzo pamet a dao mu snagu.

Nisu dugo živili. Preseliše mladi, i Avdo i Budo, jer na ovom našem Dunjaluku sve što je drugačije ne mere dugo izdržat, jer mu ga drugi ljudi pretvore u džehenem.

Behka se povukla, izlazila je iz kuće samo da nahrani golubove, jedine prijatelje na ovom Dunjaluku, dok nije i ona preselila na bolji svijet. Rodila se, jer joj je ovaj bio džehenem, a one velike đozluke je nosala jer nije mogla podnijet da joj se vidi lice kad su je natjerali da se otkrije. Nek i to znate, a ja neki dan saznadoh, reče mi fina jedna žena, naša Sarajka, kad je Behki bila dženaza i kad su ljudi nosili tabut na ramenima sve do Grlića brda pratilo ih jato golubova sa čaršije.

Dženetlija inšallah.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.