ĆAMILAGINICA

| 29/01/2016

h beg uzeir

E, moj Uzeire, što ti je ovaj star isnsan, škripe kosti i pucketaju k’o u ka’ke harabatije.      – Ova se zima otegla k’o teravija, neuzubilah, da ih je đe kako izgrijat’, veli u mene Fata, na sabahu uz prvu kahvu.

          – A moja ženo, đeš hin izgrijat’, jedino u Reumalu u Fojnici hin moreš rasparit’, pa kad se vratiš onda još gore škripe, alahselamet, velim ja njojzi.

         – Sjećaš li se ti, Uzeire, kad sam ono sa mojom jaranicom, Ćamilagincom rahmetli, bila u Neumu u hotelu Sunce. Haman, što nam je bilo plaho, jedino nas onaj njen unuk Harun, bihuzurio, bi plaho hašarijast. Mi bi ti onim konobarima reci, sve šapatom, da nam ne turaju svinjetine. Je’nom mi čekamo da nam donesu doručak, puno sve, a onaj konobar gura kolica, svašta na njima, a tišina, valjda narod čeka, gladan, ni muha se ne čuje. Ja kad se onaj njezin Harun razdera:

         „Nano, ene ga krmetina, nu krmetine, nano!“

         Kad nismo u zemlju propale.
Moj Uzeire, što je ona moja Ćamilaginca bila insan i džomet, aman Jarabi, nejma više nake žene nit’ će je bit’. Oni su ti bili iz Bijelog Polja, srodili se s mahalom, a ne k’o ovi danas, kad dojdu da hin je sve posvom…

         – I jest, valahi, ono se više ne rađa, vazdan je po mahali kese nosala, k’o da djeli kurban, sve od kuće do kuće. Onaj joj stariji sin Ruždija im’o mesaru, pa vazdan bilo mesa. Nama je donosila sudžukice, plahe bile, nejma hin više nakih ni kod Hodžića, a kamo li đe drugo.

         – Sjećaš se ti kad ono ona u mene je’nom ostavi kesu punu sudžukica i ćevaba, k’o biva kad se vrati da je ne nosi. Po belaju mene viknu kona Sajma da joj nešto pomognem, a djeca kako dolazila iz škole, gladna, nađoše one sudžukice i stadoše hin cvrljat’ i maštrfit’ do zadnje. Vratila se Ćamilaginca po kesu, ja je tražim, niđe kese. A moj Uzeire, kad nisam u zemlju propala. Ala joj rahmetile, ona će ti meni:

         “Ma pusti Uzejrovice, maksumi su to, donijeću ja njima još čim Ruždo napravi!“

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.