DA MI JE ZNAT’ ŠTA LI SAD PRIČAJU O SARAJLIJAMA

| 08/02/2016

duhan pusenje

Kad god pogledam na izvan udarim na komšiju Reufa.

          Podlaktio se na otvoren pendžer i puši li puši.

         Mene i ne gleda, a  be li me je vidio. Kad bi kakav slikar naslik’o našu mahalu ne bi je insan, more bit’, ni prepozn’o da na njojzi nejma Reufa što se nalaktio s pendžera i dudla li dudla.
Pita mene Fata:

         – Hoće li onaj naš Reuf ikad ispušit’ onu cigaretinu, asli štikla sve je’nu na drugu?

         -Pusti, reko’, ženo, drag mu duhan, a be li mu hanuma ne da u kući pušit’ da joj ne začadi store i da ne mora krečit’ svake godine.
Ustali mi na rani Sabah, niđe svjetla nema. Pogledam kroz pendžer i ne vidim Reufa, samo žiška svjetli u mraku k’o svjetlica. Smanji se, pa pojača k’o da nekom daje kakav znak.          – Jel’ ust’o Reuf? – Pita mene Fata.

         – Jašta je neg’ ust’o, asli on i ne spava, nejma kad, mora pušit’.

– Neka nama Reufa, da nejma njega ne bi insan im’o o čem’ divanit’.
Naumpade mi, u mene, rahmetli nana Subhija, kad bi nam ispričaj kako su u nakom selu oko Sarajva pitali hodžu:

         „Ima li u Dženetu duhana?“
Veli hodža: „Nejma i ne treba vam tamo duhan.“
„A, ima li u Džennetu Sarajlija? – Nastaviše se oni.
„Bezbeli da ima“,veli hodža.
„E, ondak će oni nabavit’ i duhana“.
Da mi je znat’ šta li sad pričaju o Sarajlijama.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.