DA POŠUTIMO

| 14/01/2016

dedo hadzibeg

Plaho volim sa svakakvim insanom promuhabetit’, al’ mi nekad, valahi, dokundiše i moj i tuđi i eglen i beglen, pa ja odem kod dede Emina sa Ploče da sa njim malo pošutim.

U tog dede riječ k’o dukat.

Po taj vakat sjedimo, kahvendišemo i siti se našutimo.

Tišina, moreš je s nožem rezat’, a kroz tu tišinu provlaći se dim dedine cigare… Nisam nikad pušio i svaka mi cigara smrdi, ali ova dedina škija mirom miriše.
Prođe i taj vakat kad Emin progovori:

 – Znadeš li ti, Uzeire, ka`će Kijametski dan? Nisam moro ni reć’, ne znam oklen ću znat’ kad se dedo nastavi:

– Ne zna to niko, moj Uzeire, sem dragog Allaha koji nam daje znakove, a jedan od znakova je kad nestane stida. Ima jedan cvijet neki ga zovu stid, taj ti je cvijet nekad bio drugačiji, unutra je bio crn, a okolo bijel’ k’o pamuk. Ljetos sam ga gled’o i onaj crni dio haman se ni ne vidi. E, kad taj crni dio nestane, nestaće i stida, a bome i Dunjaluka, moj Uzeirbeže.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.