GOLEMO

| 29/05/2018

Dok smo bili djeca pa bi povazdan udarili pravit zijane na avliji il’ sokaku, a nana Subhija sa pendžera samo klepi dlanom o dlan, nije se onda vikalo i dozivalo za djecom k’o danas, biva da nas iskupi i ispriča nam priču ne bi li nas smirila.

Poredamo se oko nje iskolačimo oči na nju i otvorenih usta čekamo kad će počet.

Znadete li vi djeco da je vaš dedo Atif imo hejbet ahbaba?
Bezbeli da ne znate, kad ga niste ni upamtili. Svi su ga volili, poštivali i gotivili, a najviše jedan Jovo, samardžija, po njegovom esnafu je ova naša ulica i dobila ime. On ti je pravio samare za konje i kalufne jastuke za mindere.
Plaho fin insan bio, ne faleći mu zakona.
Kad bi vaš dedo u njeg dojdi na kakav ićram na jenoj polici je stajalo suđe i na njem je pisalo Atif. Biva, kad Atif dojde sa njima jest, a da ne sumnja da je, nedo Bog, u tom suđu bila paščetina il’ da se peklo na masti. Jok.

A dole malo niže u kazandžiluku bio jedan Marko, kazandžija. Kad bi zaokuiši, a on vazdan nešto kucko, pa bi se tako i zaustavi držeći onaj čekić u havi dok ne izuči ezan. Sve kazandžije bi otiđi klanjat namaz, a niko nije zatvar’o radnje, jer su znali da je tu Marko i da će him čuvat ko i svoje.
Uz Ramazan, ne bi ti neko od anamo njih šta okusio ili popio, mogli su komotno s nama postit. Kol’ko je bilo poštivanje.
Gledamo mi u nju razrogačenih očiju i otvorenih usta, neće li nastavit. A ona ni mukajeta.
Šta ste zinuli, eto vam priče za danas?!
Ih, nano, kaka ti je to priča, nije ni završila.
Bezbeli da nije djeco, nit će se kad završit, a vi ste još mali, imaćete se kad naučit kol’ko je ovo bilo golemo u nas i kako su se ljudi poštivali. Kako oni nas tako i mi njih. Moralo se kad nam je već suđeno da živimo zajedno, a niko nikog nije gonio.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.