HUJA

| 28/10/2018

Bili nam Vesna i Mute na sijelu, plaho nam bilo, začas vrijeme prođe sa finim insanima. Nejmaju vala ni oni koga, baš ko ni mi da him dojde i posjedi malo, dušu ugrije i misli oslobodi briga i sekirancije pa makar i na par sati da se čovjek među ljidima osjeti, zauhar je. Nejse.

Neko o ovome, neko o onome, a onaj moj hrsuz vazda šegu izvodi. Duša mu se sa mnom zafrkavat. Pitam Vesnu sekirali je vako ko mene?

“Fin mi je, veli, ali me zna nekad naljutit, sve ostavim i odem sa jaranicama na kafu dok me ne prođe.”
– Eh, draga Vesna, finu ste vi modu izmislili, čuj ostavit poso i otić iz kuće kad te čojek naljuti!? Nije se tako prije moglo. Meni je mati govorila: “Šćeri Fatima, nemoj da bi čojeku odgovarala kad je ljut ili mu nešto provodila, neg uzmi prat suđe, voda plaho huju smiri, jal mest il šta drugo radit.”

Da vidiš ti šta se posla uradi u huji, a najbolje se prozori novinom uglanjcaju samo da ne bi čojeku šta rekla i još veći belaj napravila, moja ti Vesna. Čuj iz kuće izić! Moglo se i onda, al materi otić i čekat da te čojek vrati, jal ne vrati.

Jah!

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.