HUTBA: UNUTARNJI NEPRIJATELJ JE OPASNIJI OD VANJSKOG

| 26/09/2014

cb

“Čovjekov najveći neprijatelj je njegov nefs/strast.” (Hadis)

Ibn Mes’ud, r.a., rekao je: “Doći će vrijeme kada će ljudima biti otrgnut razum toliko da se neće moći naići na razumnog čovjeka.” (El-‘Aklu ve fadluhu, br. 49).

Ovo bih volio da podijelim s vama i da o tome malo razmislite. Tiče se jedne zajednice koja je davno postojala. Pomenuta zajednica je imala neprijatelje izvan grada koji su ih svakodnevno napadali, nastojeći da probiju njihovu tvrđavu i domognu se onih koji su unutra. Ali, nisu ih mogli savladati jer je Uzvišeni Allah bio s njima. A niko ne može poraziti one s kojima je Allah, dželle šanuhu. Ne mogavši osvojiti tvrđavu, jedan od neprijatelja reče: “Imam ideju. Dozvolite mi da odem unutra!”. Ušao je u tvrđavu i rekao muslimanima: “Želim da primim islam. Šta treba da uradim?” Oni su mu rekli: “Izgovori: ‘La ilahe illellah, Muhammedun resulullah.’” Izgovorio je Kelimei šehadet i sa ostalima sjeo u halku.

Jedne večeri jedan alim/učenjak je držao predavanje o osamnaestoj kur’anskoj suri/poglavlju El-Kehf. U prvom dijelu ove sure se govori o mladićima koji su u Gospodara svoga vjerovali, i koje je Allah, dželle šanuhu, uspavao godinama brojnim u pećini, a niko nije znao koliko ih je bilo. “Neki će reći: ‘Bilo ih je trojica, četvrti je pas njihov!’ A neki tvrditi: ‘Bilo ih je petorica, šesti je pas njihov’ – o nepoznatom tako nagađajući -a neki će opet govoriti: ‘Bilo ih je sedmerica, osmi je pas njihov!’ Ti reci: ‘Gospodar moj dobro zna njihov broj, a zna to njih samo malo!’” (Sura El-Kehf ima 11 stranica i 110 ajeta, pa vas molim da je tokom sedmice pročitate).

Nakon predavanja, šejh se obratio slušaocima u halki: “Ima li neko nešto da pita?”. Neki su postavljali pitanja, a kada je red došao na mladića koji je nedavno primio islam, on reče: “Ja sam nov u islamu i nemam pravo da pitam bilo šta.” Prisutni su ga hrabrili: “Naprotiv, mi želimo da nas pitaš. Hajde, koje je tvoje pitanje?!” Osokoljen, on je rekao: “Pa, znate, pitanje je malo čudno, a vi vjerovatno ne znate odgovor na njega.” Šejh je rekao: “Naravno da znam! Hajde, pitaj.” “Pa, gospodine, koje je boje bio pas?” Naravno, nakon što je prethodno rekao da zna odgovor na sva pitanja, kao i mnogi današnji alimi, sramota je sada reći da ne zna, pa šejh zamuca: “Hm, koje je boje bio pas? Pa, pas je bio…, bio je bijele boje. Da, to je bio bijeli pas!” “Ah, hvala vam gospodine, hvala vam”, učtivo će novi musliman.

Sljedećeg dana je ovaj mladić otišao na drugi kraj grada, na predavanje kod drugog šejha. Poslije njihove halke/predavanja, on sada nastupa smjelije: “Mogu li da vam postavim jedno pitanje?” Rekoše: “Da, naravno, o čemu je riječ?” Procijedio je kroz zube: “Pa, znate, ja sam nov musliman i vjerovatno ne bih trebao postavljati pitanja.” “Ma, ne, hajde, koje je tvoje pitanje”, graknuše prisutni, a on nastavi: “Pa, dobro, je li ono osamnaesta sura u Kur’anu, El-Kehf, govori o ljudima u Pećini?” “Da, da, jeste sura El-Kehf. Hajde, pitaj već jednom. Možda želiš znati koliko ljudi je bilo u pećini?” “Ne, ne, ne to, već želim znati o onom psu…” “Da, bio je tu i pas”, preduhitriše ga oni. “Ma, ne to, nego recite vi meni kakve je boje bio pas!” “Boja psa?!”, sa čuđenjem će šejh. “Zar vi to ne znate, gospodine?” “Ma, ne, znam ja to. Pas je bio crne boje. Da, pas je bio crne boje”, odgovori šejh odlučno. “Da li ste sigurni, gospodine?” “Naravno da sam siguran!” “Zar nije mogao biti neke duge boje?” “Ne!” “A šta ako bi neko drugi kazao da je bio druge boje?” “Pa, on nema nikakvog znanja i nemoj ga slušati!” “Uredu, hvala vam gospodine.”

Sljedećeg dana je ponovo otišao na drugu stranu grada. Poslije predavanja se ponovo obratio: “Mogu li vam postaviti pitanje?” “Ah, to je novi musliman. Hajde pitaj! Šta te interesuje?” “Sjećate li se da sam vas prošli put pitao o psu?” “Da, sjećam se da si pitao o psu! Da, o psu bijele boje”, šejh će. “Eh, eh, upravo i želim o tome da pitam”, reče mladić. “Gospodine, šta bi vi rekli na to da neko kaže da je pas bio crne a ne bijele boje?” “Šta! To je idiot”, reče šejh. “Idiot?” “Da, idiot! Glupan koji ništa ne zna!” Ha, ha, ha, prolomi se smijeh prisutnih. “Idiot! Budala!” “Uredu, hvala vam”, reče mladić.

Sljedećeg dana je ponovo otišao na drugi kraj grada. Ponovo postavlja isto pitanje: “Šta bi vi rekli o nekome ko je o vama rekao da ste idiot i budala?” “Ko je to rekao?” “Šejh sa druge strane grada je rekao da je budala i idiot onaj ko je rekao da je pas bio crne boje.” “Ma, on je idiot i budala a ne ja!” E, sada su već proradile emocije i razum više ne vlada.

Zato Uzvišeni Allah i kaže: “Smutnja je gora od ubijanja.” (El- Bekare, 191)

Masa se usplahirila, razočarala i odjurila do drugog šejha: “Ti si nazvao moga šejha budalom?! Ti kažeš da je moj šejh idiot!? Hm, hm, dođi ovamo!”. Nakon verbalnog sukoba, počeli su da se međusobno tuku i ubijaju. Potom je perfidni neprijatelj izašao izvan grada i rekao: “Hajde, momci, sada ih imamo!”

I doista su ih imali. Napali su ih bez milosti. Pali su a da više nisu imali podrške od Allaha, dželle šanuhu. I oni su svi izgubili. Svi su izgubili od neprijatelja, ali ne od neprijatelja izvan kapija tvrđave, već od neprijatelja iznutra, koji je daleko jači i opasniji od vanjskog.

E, taj neprijatelj unutar njih sije sjeme smutnje, netrpeljivosti, razdora i uništenja i među današnjim muslimanima. Svaka današnja frakcija muslimana ima svoju boju psa. Tako ti Allaha, koje je boje tvoj pas?!

Opametimo se i malo razmislimo. Pored toliko elementarnih, gorućih, delikatnih i neriješenih životnih pitanja i obaveza, kako uopće neko može smatrati bitnim kakve je boje pas! Naročito kad ta i slične trivijalnosti i gluposti dovedu do krvoprolića. Allahu ekber!

Sa sitnim i nevažnim pitanjima ne mogu biti okupirani i opterećeni muslimani jakog imana. Nipošto!

Neprijatelj posija smutnju među muslimanima pa izginuše stotine hiljada muslimana.

Nažalost, muslimani su odlični izvođači prljavih i monstruoznih radova koje sofisticirano projektuje vanjski neprijatelj, a realizuje uz svesrdnu pomoć unutarnjeg neprijatelja. Onog neprijatelja unutar muslimana. A malo je onih koji vide ono što bi trebao svaki musliman vidjeti.

Uzvišeni Allahu, rasvijetli naš um, učvrsti nas na Pravom putu.

Imam Hadži Ibrahimove džamije, Vedad ef. Limo

Objavljeno u: Osvrti

Komentari zatvoreni.