KAD SAM ONO “GONJO PEMZIJU”

| 16/02/2018

U mene nana Subhija, rahmetli, znala je hejbet pravila šta kad ne valja radit i za sve imala primjer: Onog Sejfu udario grom, stoj`o na pragu i pokaziv`o prstom u nebo kad je grmilo. Husniji mašina ufatila prste jer mu je hanuma prala veš utorkom i petkom. Šemsa ograjisala kad joj je čo`jek rezo nokte u akšam.

Onog udario trajvan jer se šišo uoči petka. Onoj čojek pomahnito što je, curom vazdan pjevala u hali… i tako bi vam mogo nabrajat do Aliđuna. Sve sam ja to, kasnije batalio, do jednom. Trebo ja ić` u Vrazovo na komisiju za invalidsku pemziju. Izađem iz avlije i vidim crna mačurina preleti preko ceste.

O`zgor ide Sevda i Hadžo. Asli je i oni ugledaše i Sevda se trkom vrati, veli, ko biva za sebe, al da svak` čuje, uh zaboravila sam nešto. Zastanem i ja uz kapiju, ko fol, nešto tražim, priđe mi Hadžo i pita, Uzeire, asli si nešto izgubio.

Reko, tražim kunice da istucam malom Hiketu, ubio se u koljeno.

Nejma ti ovdjen kunice, haj ti dole niz sokak pa traži!
Haj ti, reko, za svojim poslom kud si kreno, prođi me se.
I tako mi taj vakat dok ne naiđe naka žena i prođe prva, a mi za njom.
I prođo ja i na komisiji i dobih pemziju, a da nisam oček`o, ko zna?

Iz Hadžibegove druge
Foto: Admir Dervišević

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.