KAD SMO VEĆ SUĐENI JEDNI DRUGIMA

| 21/03/2016

za kahve hadzibeg

Ja jes mi ovo sve dodijalo, moj Uzeire, ne umijem ti kazat’, kaže mi moj Kemica sa Malte. Dvajest godina prošlo otkad je rat stao, a sve isto, k’o da i nije stao. Narod se kolje izmeđuse za svaku riječ, a ovi zasjeli i zakuhavaju. Ma vala, ko bi god, ‘nako ljudski zatražio da mu halallim za sve što je bilo u ratu, namah bi mu halalio, a i ja bi od njeg’ zatražio halal, pa da nastavimo ko insani, kad smo već suđeni jedni drugima. Al’ ne daju, moj Uzeire, ovi što primaju plate da bi zakuhavali. Sreća moja pa imam ovaj pos’o i ovog spihijatra, a Bogami i tebe, da se imam kome izjadat’.

          – Đe ono ti radiš, moj Kemale?

          – E,Uzeire, stoput sam ti rek’o.

          – Znadem, neg’ ne umijem ti izgovorit’. Kod onog Mehaginog malog. Mehagu džidžara, ko nije znao i nije iz Saraj’va, moj brate. On bi ti znao rijet: „Lahko je robu prodat’, moj Uzeire, haj ti govna prodaj!“ K’o biva ono što mu ostane neprodato.

Moj Uzeire, kad sam ono bio demobilisan, pa tražio pos’o, godinama, moj Uzeire. Odem ti u opštinu, sve ti oni fino sa mnon, obećavaju, al’ nejma ništa. Do mog ratnog druga Željke ne mereš doć’. Borci ga prozvali sveti Željko, a bio snama po rovovima.

U onoj opštini, nikog’ ne znam, a rodio se tu, zasjeli sve oni što smo ih iz podruma izvlačili, pa se ti sad njemu moraš molit’. E neću vala, pa šta god bidne s mene. Srećom dođe moj adeš iz Francuske i ja ti kod njeg’. Kontam, more bit’ me je i zaboravio, kad sam ga obilazio u Koševu, kad ga je ono granata razvalila na Otoci i kad mu je Topa nabavio peć i posl’o kod mene ljude da mu zbavim ćumura i drva da ima šta ložit’, on i mater mu kad izađe iz bolnice.

Namah se svega sjetio, moj Uzeire, kad ti je ko insan, i ja počeh isti dan radit’ i evo sve do dana današnjeg.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.