K’O DA MU NIKAD NISI VALJ’O

| 17/02/2016

hadzibeg

Meščini, nikad nije bilo teže s nekim se pazit’, k’o u današnji vakat.

          Ko kad je to sve zinulo za Dunjalukom, pa samo da mu je.

          Došla k’o neka moda, šta li, ako nekom valjaš i ako ima koristi od tebe paziće te bome, k’o da si mu najrođeniji. Čim mu nešto iskvariš okrene se od tebe, k’o da te Bog nije dao.

          Nit’ se javlja, nit’ dolazi.

          Sjetih se kako smo se pazili s komšijom Haretom i Minkom. Ona njihova mala Dina, više je bila u nas neg’ u svojoj kući. Prirasla nam za srce, meščini, da smo je volili k’o i našeg Hiketa.
Kad je ono u mene Hamo, Hiketov babo, otvorio firmu, dođoše u nas da pitaju imal’ u njeg’ posla. Pitamo mi Hame, a Hamo nama veli: – Ima, treba mi radnika, al’ ja ne bi’ ni rodbine ni komšiluka zapošljav’o, neće to na dobro.

          Mi ti na njeg’ obadvoje, a Fata veli:

          – Haj kad sam te zaklela!

          I on pristade.

          Da Bog d’o nije!
Dok su radili u Hame, pazili nas još više, meščini, bolje neg’ svoje matere, sve dok Hamo ne morade otpušćat’ radnike. Njih ti najzadnje otpusti. Veli:

          – Nama, moram, nejma posla ni za mene, a kamo li za nji’.

          Kako ih otpusti tako i oni okrenuše glavu od nas.

          Haj što su oni, al’ i ona njihova Dina. Ni selam da nam nazove, kamol’ da dođe. Odemo ti mi u njih da vidimo šta je, i morel’ se to ispravit’, ako je nešto. Vidim ti ja, namah, sprema se sikteruša.

          Nikad one kahve.

          – Što vas to nejma u nas, pa ni Dina, da dođe po one svoje igračke? Mi joj nakupovali da se more igrat’ kad bi dođi?

          – Slobodno vi podajte nekom te igračke, ima naša Dina, fala Bogu, igračaka,veli on meni.

          Reko’: – Šta je reć’, moj Muhareme?
Kaže ti on meni:

          – Uzeire, vaš nam je Hamo gori i od Kardžića i Mladića zajedno, eto šta nam je on uradio.
Probam ti ja istjerat’ na čistac, vidim ne ide. On zavr’o na našeg Hamu, te on ‘vaki, te on ‘naki, a nijedne pametne iz njeg’. A hanuma mu nadodaje, sve k’o fol, Fati šapće, kakav je naš Hamo. Da nije naš insan bi pomislio da i jest’ gori i od Karadžića i Mladića, kako oni na njeg’. Vidim ti ja da iz njih ne zbori razum, neg’ naka hinla i poganluk, te ti se mi digosmo i preko vrata.
Od tad, ponekad bi nam Dina navrati, k’o dijete, al’ je oni namah vikni, preko bašče da ide kući. Počeše obadvoje neđe radit’, ali sa nama ne govore, a mi ti se više ne petljamo u Hamine poslove. I ne bi više Hame priupitali da nekog zaposli il’ pomogne, tamam da je rod rođeni. Što bi rek’o,u mene Hazim:
„Moj Uzeire, bolje ti je stijenu izgurat’ uz Babin zub, neg’ nekog pogurat’.“

          Ko biva pomoć mu.

          Ako mu jednom ne valjaš k’o da mu nikad nisi valjo.

 

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.