KUĆA POD KROVOM

| 22/02/2016

visoko-grad

Reko’ Fati:

          – Hajmo malo Muteta obić’, da vidim kako mu je noga.

          I k’o što je unas adet kad hastu obilaziš turimo mu u kesu sok od borovnice i kilo narandži. Nađe Fata naku bombonjeru. Reko’: – Vrati je, ko zna kol’ko je prešla. Haman sam mu nogu prebio, sad još samo da ga otrujem.
Sejrimo ti mi po mahali, kad mi se nije šija ukočila kol’ko je to sve ošlo u vis. Moreš znat po spratovima kol’ko braće ima u kojoj kući.
Reko’ Fati:

          – Nekad ova naša kuća bila najveća u mahali, a gledaj sad, došla k’o pečurka, a da nam nije onog čardačića ne bi Saraj’va ni vidili. More bit’ ne bi ni znali da smo u Saraj’vu.

          – Džaba hin ‘vliki spratovi, moj Uzeire, kad niko ni skim ne govori. Alahselamet!
Uniđosmo kod Muteta, dočeka nas njegova Vesna, plaho čeljade. Kontam nešto u sebi, kako ove fine žene vazda udare na ove hairsuze?
Kad u primaćoj na onom golemom minderu izvalila se Himzina Sabaheta, što bi u nas rekli, sjedi na leđima i ni mukajeta što smo mi unišli. K’o da nas Bog nije dao.
Reko’: – Što je ne pokrijete, haman će vam zaspat’?

          – Ma pusti, Uzeire, hodi ti vamo sa mnom, da mi koju bacimo.
Reko’:

          – Moj Mujo jes se ova naša mahala izgradila. O’klen ovom narodu ‘vlike pare?

          Kad će ti ona Sabaheta, što sjedi na leđima:

          – Vala ja sam mog Himzu na bauštelu poslala davno, jes se slomio jadan, al’ je kuća pod krovom!

          – Hajmo, reko’, Fato, proće nam Akšam!

 

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.