MAKARSKA

| 25/03/2016

makarska

Bio u nas, u mahali, jedan Zijo, zvani Zike, Hercegovac.

          Njegovi su od Stoca, a k’o da i nisu, srodili se sa mahalom k’o što je to birvaktile bio adet, a ne k’o danas, ha dođu, da him je po svome.

          Nejse!
Taj ti je Zijo plaho volio toplinu, sunce, a najviše more. Odkad je počeo rat, svakog ljeta krene ti Zike na liniju, puška na ramenu, šljem na glavi, u majici podrezanih rukava i, moreš mislit’, u kupaćim gaćama i japamkama.
Reko’: -Bolan ne bio Zike, ku’ćeš tak’i?

          – Moram, kaže malo ufatit’ boje, sad će ovo završit’ pa da se pripremim za mora.
I uvijek bi mi ispričaj, kako su svake godine išli preko sindikata na more i to vazda u Makarsku. Znaš ti, Uzeire, da je moj babo radio u GeSePeu, k’o biva u GRAS-u, i mi bi ti svake godine na more. Potrpamo se u gradske avtobuse, jednom nas vozio onaj zglobni sa drvenim stolicama, i pravac Makarska. Čim onaj svijet uniđe u avtobus, odma’ ogladni i počme vadit’ ono što je ponio, da se dobro najede, jer dug je to put. Neki se čuvaju za Gojka i Jablanice. Vade se pite, pečene koke, kuhana jaja, a zaljeva se, jal’ himberom, jal’ rakijom. Trese onaj avtobus, nije svuđe bilo ni asfalta, pa kad udari po onoj kocki, odvali bubrege, mješa ih k’o one loptice na tomboli, a narod stane povraćat’. Uščuje se, moj Uzeire, onaj avtobus, a nikom ne smeta. Oko Blažuja započne pjesma, a sve one o Bosni:
„Bosno moja, divna mila, lijepa gizdava…“

          „Prođoh Bosnom kroz gradoveee…“

          Tako sve je’na po je’na, do Ivana, a onda se nastave oni Hercegovci, što su sve dotad šutili i mirovali s vicevima o Bosancima, a odvale i one svoje gange sve do mora. Tad započnu dalmatinske, sve do akšama, kad dođemo do Makarske. Rasporedimo se po kućama, a nas vazda zapadne zadnja kuća ispod Biokova. Popnemo se mi gore, dočeka nas barba Ivo, a mi djeca, k’o kad ne znamo, pozdravljamo ga:

          “Selamalejk barba“, a barba ni mukajeta, a mi kontamo što nam ne odgovara.
I kad otale je’nom dođeš na plažu, nema vraćanja, tek u akšam. A na plaži svi zajedno: Kuha se lonac na koherima, pristavlja se kahva, slikamo se svi skupa sa magarcom.

          Mi djeca učimo plivat’ronit’:

          „Ronjaj Safete!“

          – Ma ljepota i rahatluk, moj Uzeire. I kad bi se vrati u Saraj’vo, foliramo se i govorimo dalmatinski sve dok ne pođemo u školu. I tako svakog ljeta isponove sve do ’94.
Poš’o Zike na liniju, pod punom ratnom opremom, bilesi u čizmama.
Reko’: – Zike moj dragi, kućeš tak’i? Sad će rat i zvršit’, a ti se ne pripremaš za mora.

          -Ma pusti, Uzeire, neće ovo nikad’ završit’!
Kako mi to reče, bome, i ja se popišmanih i tad pomislih da, more bit’, i neće.

          A im’o je moj Zike pravo.

          Za njega se sve završilo, kad ga je snajper pogodio sa Špicaste stijene u ljeto ’95.           Umjesto na more, Zike nam ode na šehidsko greblje na Kovačima, a ja kad god tuda prođem proučim mu Fatihu i sjetim se ove priče.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.