MJESTO U TRAMVAJU

| 02/11/2016

mjesto-u-tramvaju

Imaš ti ljudi koje brzo zaboraviš iako si snjima proveo dosta vremena. Imaš opet ljudi kojih se jedva sjetiš, a imaš i onih koje nemereš nikad zaboravit jer su uticali na tebe i tvoj život da bidne onakav kakav je i bio. Bez takvih ljudi sigurno bi bio drugačiji. Možda bolji, možda gori, ko će ga znat. Jedino u šta sam siguran je da bi bio drugačiji.

Je`nom ono neko reče za nas da valjamo samo za hastalom, biva za punom trpezom, i na dženazama. Sjetih se ovoga neki dan na Grlića brdu kad smo svi u isti glas halalili Muradifu Moriću zvanom Murga i učili mu Elfatihu.

Otrasmo lice suhijem rukama i pogledašmo se. Moreš nas na prste prebrojat, ha insan pređe osamdesetu nejma mu više ko ni na dženazu doć od ahbaba, samo nas dva đuturauma iz mahale i nakav čojek, ne zna ga niko, što hoda vako po svim dženazama. Svi zinuli u nas trojicu đuturuma, ko vele, šta vi čekate, samo zauzimate džabe mjesta u tramvaju.

Pojdosmo niz Grlića brdo, pored Vidikovca, a dole se Sarajvo ukaza ko kakva prijetnja i pitanje: Ko je slijedeći iz ovog vlikog šehera ?

Ha dojdo svojoj kući pita me Fata jel bilo kog poznatog i kolka je bila dženaza.

Kolka će reko bit kad čojek umre u osmdeset i nekoj. Ko hoće da ima velku dženazu nek pohiti ranije umirat.
Sjećam se ja Murge, Uzeire, išla sam i ja u školu dok me babo rahmetli nije vidio u trikou kad smo radili gimnastiku u školskom dvorištu. Iz istih stopa ošo kod direktora i digo me iz škole. Veli direktoru, neće moju šćer vlahadija gledat golu. Direktor ga odvraćo, a on ni mukajeta, svakako će se udat, šta će joj škola. Hej, meni bi drago što ne moram ić u školu, koja sam ja budala bila.

I onda dojdo ja da te išćem u tvog babe. Sad je meni jasno što te on nako brzo meni dade. Ko veli, ko će je brez škole.
Ma jok Uzeire, znadeš da se u onaj vakat žensko nije školovalo plaho.
Znadem, reko.

S Murgom sam ti devero dok nismo legli, a kad legosmo, neće san na oči, sjećanja mi navriješe hoće da prekipe baš ko mlijeko kad počne nadolazit.

I mi smo ti nekad bili živi, more bit življi neg vi danas, a i vi ćete jenom nekom bit samo na smetnji i zauzimat džabe mjesto u tramvaju.

Hajte vi sad svak za svojim poslom dok ja ne posložim sjećanja i ne poredam ih u priču o mom školskom drugu Muradifu Moriću Murgi. Imam i o kom, a Bome i očem.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.