NE LETI NA TUĐIM KRILIMA

| 12/01/2016

visoko-nerves-kahriman-golubarstvo7

Evo ima mjesec il’ dva kako Fata i ja deveramo sa golubovima.

         Sjedimo na čardačiću, pijemo kahvu i gledamo kako se u komšije Fehima, na balkonu lijegu golubovi.

         – Jes ti vidio, moj Uzeire, što ti je mati, a otac k’o drven kolac, pristavio i napušćo, ostavio njoj jadnici da hin na pravi put izvede.

         – Ma jok, bonićko, nije u njih k’o u nas.U njih ti je čo’jk pravi efendija, ima ti on preča posla neg’ oko maksuma deverat’. Eto ti pa deveraj, a ja odoh kod drugijeh hanuma, k’o biva, i njima sam potreban, veli joj i odleti, a ona se i ne ljuti, jerbo razumije kako to u njih hoda.

          – Ih da je on pravi otac brino bi se i on. Neg’ ti on, moj Uzeire, ne valja.

          – Eto ti onda, kad hoćeš, nek bidne po tvom: Svi valjaju samo ovaj kod Fehima ne valja, jerbo je ostavio ženu i djecu.
I tako bi mi taj vakat, na kraju bi ispalo da su svi muškarci isti, a sve žene jadnice i paćenice, kad ugledasmo jodnog tića doš’o na ćoše od balkona i k’o da bi da poleti, a ne smije. Mater mu mlatara krilima, k’o biva išareti mu kako će. Džabe, ono pođe pa se vrati. A već golemo, moglo bi komotno poletit’, a nemere se, beli odvojit’ od matere i materine hrane, šta li? I tako taj vakat, a Fata i ja ne moremo iščekat’ šta će bit’. Veli Fata:

         – Ma vratiće ona njeg’ sebi, ko svoja mater.
Valjda i golubici više dodijalo i kad tić jenom dođe na onaj ćošak, mati mu se zaleti i gurnu ga iz sve snage. U mene Fata škoči, ispade joj findžan iz ruke:

         – Eno ga, Uzeire, pade! Ne smijem ni gledat’.

          – Ma jok, bonićko, eno ga leti svojim krilima. Bome i leti.
– E ovo ti je prava mater, a ne k’o ove naše matere, a i očevi što ne daju djeci poletit’ već hin privijaju uz svoje skute dok s njima i ne ostare, velim ja Fati, a ona će ti meni:

         – Poganćeri, sve usraše, gori su od miševa. Ne d’o Bog da se u mene navade.
Sjetih se komšije Šabana što mu je sin vazdan tražio za kahve, do trijest osme godine. Poš’o mu je’nom sin u grad, a Šaban skoči i tutnu mu nešta u džep, veli: – Za kahve!

         Turi on ruku u džep da vidi kol’ko mu je babo dao kad u džepu kesica šećera. Za kahve. Otad mu nikad više nije zatražio.

         Zato pustite djecu, kad dođe vakat nek’ lete svojim krilima, jerbo s vašijem nikad neće ni poletit’.

 

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.