NIKAKAV MI ŠEĆER OVU KAHVU VIŠE NE ZASLADI

| 04/03/2016

kahva

         Kad bi insan im’o kuveta da se pohasi i otvori sve ćitabe, što je zaturio neđe u ovoj blentavoj tintari, bome bi se ovaj Dunjaluk dobro zatres’o.

         Al’ nejma se kad, a ni skim, pa ja ‘vako pokoju proturim, nek’ znaju da se zna i da narod nije blentav i da nije zaboravio, neg’ se svak zabavio oko svog belaja i čeka, k’o što je narod vazdan ček’o, ovdjen u Bosni, da mu neko drugi brine njegovu brigu.
Što ‘no reče moj Kemica sa Malte:

         – Moj Uzeire, čim je prva humanitarna stigla u Saraj’vo, mi više nismo branili Bosnu neg’ talove ovih što su hajrovali na svemu.

         Pa se nastavi:

         – I nisu to ovi, moj Uzeire, bogataši što hin svi znaju, to su ti ovi, malo mudriji, iz stranke, što su nosali kofere para u Bosnu, a više iz Bosne. I sad su ti to truhli bogataši, dobri vjernici, koji dijele sadaku i plate svojim radnicima na vrijeme. Niko ništa o njima ne smije ni progovorit’, ko zna moj Uzeire, more bit’ mu se sutra moradneš molit’ za dijete da ga zaposli, il’ ne daj Bože kak’e bolesti, ne valja im se zamjerat’.
I nije ti, moj Uzeirbeže, Bosna pod’jeljena samo na tri d’jela, da je Bog d’o, Bosna ti je podjeljena na pašaluke, begluke i aginske zijamete, baš k’o za turskog vakta, a mi smo ti, moj Uzeire, samo njihovi kmetovi, raja što tegli za njih i uvećava njihovo bogatsvo.

         – E moj Kemale, težak ti je ovaj muhabet za kahve. Nikakav je šećer više ne zasladi, a more bit’ i da je tako, k’o što ti veliš. Ko će ga znat’.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.