OMER OD AMSTERDAMA

| 05/01/2016

h beg uzeir

Ko će ti bit’?

          Onaj Omer od Rogatice, a sad Omer od Amsterdama.

          ‘Vako ti mene počesto uzbizuhuri ovaj naš svijet što živi po stranskim zemljama, haman, po čitavom Dunjaluku, k’o biva da me upitaju za zdravlje, il’ “nako”, a ko će te, moj brate na ovom vaktu tražit’ “nako”. Neg’ ti oni mene zovnu da mi se izjadaju. Tako i Omer. Siš’o u grad, ono pred sami rat i bio u nas k’o u svojoj kući, onda se još sve djelilo dok se imalo šta djelit’, a moja nana Subhija, još je bila živa, tada reče:

          „Neš ti ovo ni puškom više vratit’ na selo.“

          Tako ti i bi. Nije se ni zapucalo kako treba, namah ga nestade. Pred kraj rata stiže haber od Omera iz Holandije. Bilesi iz Amsterdama. Kako je znalo nać Holandije, veli u mene nana Subhija. Nejse, dobi on tamo socijalu, rat se završi, kupi nakog auta i za Bosnu. Kažu da je čitav dan kružio oko Amsterdama, nije znao izić’ iz njega. Da vidiš sad tog Omera! Snašlo se to…

          – Uzeire, na vel’kom sam ti belaju, veli mi Omer.

          – Što, reko’, šta je reć’?

          – Onaj moj mali Amer, nejma ni 16, a naš’o naku curu, Holanđanku, i sve po njihovom adetu. Jednom je doveo u nas i nismo je serbez ni pogledali, odvede je u sobu i taj vakat ih nejma. Dođoše da jedu, kaže meni Amer, babo ona će večeras kod mene spavat’.        More, reko’, al’ da vam ujutru dovedem hodžu, nek vas makar šerijatski vjenča. Babo, ako ti mene oženiš ja ću se ubit’.

          – Šta da radim, moj Uzeire?

          – Ništa, moj Omere. Trebo’ si rijet djeci da ne pristaju za njima, sad deveraj po njihovim adetima.

          On više nijedne ne progovori.

          – Haj, kaže, alahimanet, pa ćemo se čut’, a ja se vratih svojim ćitabima i zaboravih šta sam ono hotio rijet.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.