PISMO OD RAHMETLI TETKE PEMBE

| 16/01/2019

pismo hadzibeg

Što mi se nešto podrepilo i zanećalo u zadnji vakat k’o da mi je neko, gluho i daleko bilo, zapis’o.

Računa mi došlo razni’, bukadar kazni, za koje nisam ni znao, bilesi kazna što sam na sokaku od kupusa kacu prao.

Ne znam jesam li poš’o ili sam doš’o.

Ja u klin Fata u ploču, Fata neće, a ja hoću, i sve tako.

Jest, sto posto, ovaj naš lijepi Šeher dolina zapisa i sihira post’o. A ima bukadar zavidnog svijeta i uroklijivih očiju. U mene nana, pametna je bila što je vazdan čarape i gaće naizvrat oblačila.

S ahbabima se nisam vidio mjesecima.

Fata u jednoj, ja u drugoj sobi muhabetimo s porukama: jel’ prokuhala, pristavider, ili haj gotova.

S familijom isto, jal’ žičano jal’ bežično.
Trebali bi mi od bh Telekoma tražit’ naknadu odvojenih života.

Nego sam vam ovo hotijo rijet:

Juče mi je poštar donese pismo, a nije ni račun, ni plava kuferta od suda, niti kak’a opomena za neplaćenu ratu i uračunatu kamatu. U ovaj vakat, kad vidim poštara, k’o da mi je Azrail doš’o, mog’o bi sve plakat’, jer osim pemzije donosi ti samo belaj, a za pisma ti ne treba više ni papir ni plajvaz
Otvorim ga, a sve mi se ruke tresu…
„Dragi Uzeire, kako si ti i svi tvoji, mi smo, fala Bogu dobro što i vama želimo… Evo nađoh vremena da ti odgovorim…“

Radujem se ko dijete
Pogledam na biljeg, 4. maj sedamdest pete. Na markici drug Tito. Da me neko ne zafrkaje i samnom šegu tjera? Kad ono, sa’š čut’:

Pismo od tetke Pembe iz Banja Luke, ona što je haman 20 godina alarahmetile.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.