PRIČE O INSANIMA I HAJVANIMA

| 28/10/2016

avlija hadzibeg

Nejma ni dvije godina kako niko nije ni znao za me’. Haj’ što nije znao, inekako, al’ što sam tad mislio da je sve otišlo u helać i da nije ostalo ni ciglog insana, samo pasjaluk, pogan i krmaluk. Da sam tad umro i da je hodža pit’o hoćemo li mu halalit’ i svi rekli halalosum, ja bi, mensečini, ust’o i rek’o ne halalim ti Uzeire što nisi znao da još ima bukadar insana na čijim plećima stoji ovaj naš Dunjaluk, a još više onih koji su zaključali taj insanluk u sebi da im paščad ne bi pljuvala po njem’.

Zbog takvih pišem i prizivam ljudskost u ljudima.
Prizivam insalnluk, a tjeram pasjaluk i krmaluk.

Vako ja velim onom mom naletu Mutetu kad me je priupito što pišem, a on ti se najprije dobro zamislio pa mi veli mrtav hladan:
Hodaš li po kućama, dolaziš li na adresu?

Reko, gori sam ja hajvan što hajvanu išta i govorim.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.