PRVOAPRILSKA DRUGOG APRILA

| 02/04/2018

U gluho doba zvoni mi telefon.

         Viče Fata: – Nemoj se javljat, bolan Uzeire, morebit’ je kakav lopov, k’o za ona drva.

         – Moram, reko’, more bit’ su djeca.
Reko’:

         – Ko je to u ova doba?
Kaže:

         – Uzeire, pohiti, oblači se, zakasnićeš na poso!
Ja ko izvan sebe se spremim, a Fata će ti zamnom:

         – Ku’ćeš bolan ne bio Uzeire, vidi koja su doba!

         I ne čujem je, reko’, moram na pos’o, zakasniću.

         Moj Uzeire, kakav pos’o, pa ti si u pemziji.
Izađem na sokak, kad onaj nalet i šejtan Mute, iskezio se iz onog avta i viče:

         – Prvi april, Uzeire!

         Reko’: – Govno ti na papir, Mustafa, da izvine ko sluša!
Vratimo se mi spavat’. Neće san na oči i tako sve do Ranog sabaha. Ne dade mi šejtan mira i ja ti nazovem Muteta, reko’:

         – Odosmo kod Fatine sestre na Hrešu, ho’š nas odbacit’?

         – A jes ti fazon, Uzeire, al’ haj eto, doću, da i ti mene jednom izradiš.
Sjetim se da je on ganj’o hloptu u Vrbanjuši kod Brace. Odem do halvata, nađem naku Hiketovu ispuhanu loptu, izrežem je i turim onaj kamen iz kace od kupusa. I onu hloptu posadim nasred avlije.
Dođe Mute i veli, ‘nako s vrata:

         – Ejvala ti Uzeire!

         Zaleti se, haman k’o Džeko, žvajznu onu hloptu katilski, punim. Ja kad stade zapomagat’.
Reko’: – Ejvala i tebi moj Mujo!

         Asli se ovaj narod više ne umije ni zafrkavat’ k’o birvaktile. Moraš plaho pazit’ šta ćeš i kome rijet, da ti nebi ko zahatorio. Nahair i nadobro što još imam Muteta a i on mene, pa me more nazvat’ u gluho doba i sa mnom zbijat’ šale prvoaprilske, a ja njemu, haman prebit’ nogu, a on crče od smijeha.

         Evo dumam po taj vakat, šta li je to ušlo u ovaj narod pa posto ‘vako muhanat i svoj.          Plaho me ufati nakav dert na ovaj pasjaluk i krmaluk međ’ insanima, meščini da je sad bolje bit’ međ’ hajvanima. K’o da je neko prosuo sihire na ovaj Dunjaluk, a mi mu dođosmo k’o prkno, pa po nama sipa vas taj poganluk. U ovom jadnom insanu još je i ljepote i dobrote i što bi onaj mali rek’o Senadi:

         “Senada bona, čovjek je teški hajvan i ono malo duše što ima, šejtan mu je dao da mu bude teže”.
Eto, ja reko’, more bit’ mi bidne lakše, a more bit’ mi neko i zahatori.

         Ko će ga znat.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.