RAHATLUK

| 02/12/2018

Pojdem da napišem neku od ovih naših teških i preteških istina pa se predomislim. Ima ih i previše, žao mi narod bihuzurit i prisjedat mu na muku, podsjećat ga stalno ko smo i kakvi smo, na kakvom dunjaluku živimo i borimo se svi za komad neba, komad sunca, koricu hljeba… i malo janjetine sa ražnja ako može, što bi reko onaj moj hrsuz Mute..

Prebirem po sjećanju ne bil mi naumpalo nešto fino što će svima ozariti lica i razblažiti svakodnevnu muku i čemer. U svom ovom našem jadu i belaju bide i poneka bogda sreće i radosti, tako sićušna i nedovoljna da je brzo smetnemo sa uma i zaboravimo, a sa svih strana samo nam poturaju tuđe belaje i nesreće, a nismo još ni svoje prebolili, jer nejmamo kad od drugih što po vazdan nadolaze i smjenjuju jena drugu. Jah!

Dovoljno je pomislit na onaj dan kad Fata tek poprži kahvu u šišu, samelje i pristavi, a uz sokak idu dva ahbaba, dva dobra jarana sa hanumama, orni za muhabet…..i eto ti rahatluka, svi belaji ko rukom odnešeni.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.