ROĐEN U NEVAKAT

| 30/12/2015

hadzibeg sarajevo nekad

Kad sam rođen, pravo da ti velim, ne znam ni sam.

          Jedino što znam je da sam rođen u nevakat. Volio bih ga vidit’ ko je ovdje rođen u vakat i da nije kak’og rata predever’o, more bit’ samo oni što je zglajz’o i zijanio od ka’ke nesreće, jal’ bolesti. Samo je taki sretan što je im’o tu nesreću da zijani naprečac i ne dočeka kak’og belaja koji mu je rođenjem suđen. U onaj vakat se nije plaho hitilo ić’ maksume prijavljivat’ k’o danas. Ha se rodi odletiše ga utefterit’ u ćitabe, a ako je muško namah ga upišu, jal’ u Želju, jal’ u Sarajvo, ne bi li him postalo fudbaler. Nije se igralo oko djece k’o danas. Pusti te, ha na rijeku, ha u kakav zijan, pa ako se utušiš, il’ te šta pritisne, bome i nisi za ovog Dunjaluka. Od iste smo japije pravljeni, al’ nismo isto istesani. Danas ti djecu tol’ko istanje pa him pucaju k’o suhe grane.

          Nejse.

          Pamtim dobro i onaj rat, mog’o sam ti imat’ desetak godina, tek se oguz’o, što ‘no kažu, a dobro ga pamtim, more bit’ bolje neg’ ovaj zadnji. Da mi nije mog ahbaba, Kemice s Malte i Muteta, taksiste, more bit’ ne bi ni znao da je bio, ko će ga znat’. Insan ti je čudan hajvan, pamti samo ono što drugi hoće, a zaboravlja kako mu se ćefne i kako mu kad odgovara. Za mene ti je sve završilo, prije neg’ je i počelo, k’o biva, kad su Turci napušćali Bosnu, mog ti pradedu, Asima, uglednog sarajevskog trgovca i prvaka, nagovore da šnjima krene put Carigrada. Da Bog do nije. Al’ eto. Ostavi Asim, ženu Esmu i sina jedinca, Atifa u Šeheru same, k’o biva, dok se ne snađe, pa će doć’ il’ će poslat’ po njih. I kako je hak i pravo, prepisa radnju i tri kuće na sina jedinca, s tim da se hanuma mu Esma brine o svemu dok on ne bidne punoljetan. Zlu ne trebalo. I k’o što jedna stara sevdalinka kaže: „Teško meni jadnoj u Saraj’vu samoj“,tako se i Esma hanuma, nakon dugijeh godina čekanja na kakav haber od Asima, a od Asima ni habera sve do dana današnjeg, preudade, more bit’ i na živa čo’jeka, ko će ga znat’. Ode za nakog Karišika, udovca i udari na golema šejtana i hrsuza.

          ‘Vako se u nas u Bosni odgajaju djeca:
Kad se dijete uzvrti oko vrele peći, mater mu dva puta rekne: „Žig, žig“, a dijete ni mukajeta, neg sve bliže onoj peći, haman bi i skočilo na nju da mu mati treći put ne podvikne; „Popnider se na peć, Safete!“ Dijete se namah okreće od peći i ode za kakim drugim zijanom. Jedino što nam matere nisu naizvrat i na inat govorile je rakija i kocka.    Haram i kapak!

          Haj što je propio svu Asimovu imovinu, pravdajuć’ se da mu treba za izdržavanje posinka, neg’ navadi i Atifa, još k’o maksuma na rakiju. Za nas ti vele od davnina: „Sa Bošnjom nemereš šale na kraj izać’ ni u kakvom boju ni megdanu, al’ ga propi’ i on je gotov“. Ništa ti on više neće radit’, nit’ će ga šta zanimat’ osim toga. Tako i moj dedo Atif. Ono što njegov očuh ne popi, on iskapi, do posljednje kapi. Srećom završi krojačkog zanata, pa nekako na pravi put izvede svoje šćeri, moju mati Sakibu i tetke Ramizu i Hibu, al’ hin i ostavi bez igdje ičeg’ da se tako njegova loza ugasi i nestane.

          Tamam mi još nešto naumpade, pa sam hotio pritefterit kad me zovnu, u mene mi hanuma Fata: „Uzeire, telefon, asli je vanjska!“

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.