STAROST

| 10/02/2016

sijela hadzibeg

U današnji vakat starost vam dođe k’o kak’a bolest, otegne se, dodije, što ‘no kažu i Bogu i narodu.

         A star insan hoda kroz život naopako.

         Za njeg ti je naprijed nazad, a nazad k’o naprijed. Kako god, ode tamo otk’len je i doš’o. Sve mu se izmješa i ne zna više šta je bilo, šta je sad il’ šta će bit’. Od’klen će i znat’ kad ga prošlost češe, baš k’o da mu je neko otkin’o ruku. Ruke nejma, a njega češe li češe i more mrdat’ i prstima, al’ ne more ništa jamit’.

         Prije je bilo drugačije.

         Star se insan plaho poštov’o. Mladima nije pristajalo unilazit’ u društvo starijih i mješat’ se u njihove razgovore. Mi smo se sastajali na merajama, a ženskinje po avlijama. Tamo bi se ljuljaj na ljuljaškama i pjevaj bi lijepe pjesme, ne samo zbog radi sebe, neg’ i da momke draškaju, jer znaju da ih oni iza taraba prisluškuju. A kad bi kak’a starina naiđi, namah bi svi na noge skoči, dotakni bi desnom rukom prsa, usta i čelo, k’o biva pozdravljam te srcem, izričem pozdrav ustima i dajem ti čast umom svojim. I ako nam učini čast da zastane i promuhabeti koju s nama, haman Jarabi, miline. Mi bi čekaj da on progovori i niko mu se nije petlj’o u govor, neg’ samo ako te šta priupita. Mi ga gledamo raširenih očiju, a iz njeg’, k’o da nešto sija, more bit’ što je završio sa ovodunjalučkim poslovima, pa se okreno onom, ljepšem Dunjaluku i ta ga svjetlost obasjava.

Kol’ko sam puta pomislio, Bože moj, kad ću ja ostarit’ i ‘vaki se ukazat’.

I evo, ostarih, ali se vakat promjeni i starost ti dođe, ne k’o nagrada, već k’o kazna na Dunjaluku dje obraza i poštovanja više nejma. I mogu vam vaši ostavit’ ne znam ti kakav imetak. Ako vam nisu ostavili scrce i dušu, k’o da vam nisu ništa ni ostavili.
Eto to sam vam hotio rijet, pa vi vidite.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.