TOM I DŽERI

| 05/02/2016

tom i dzeri

Vala, ja vam ove dnevnike više i ne gledam.

         ‘Vako sam rahatniji. Jerbo s dnevnika na dnevnik, a ima hin bukadar, pa na kraju, nit’ znaš šta si vidio, nit šta si čuo. Svi muhabete isto, al’ na svoj način i na svom jeziku, i kako kome paše, a ja stalno odvijam, kontam ne čujem, a ono,bolan ne bio,  hin ne razumijem.          Bukadar nakih novijeh riječi, i svak’ govori kako je u kući naučio, i odaklen je doš’o, a ne kako bi treb’o.
Nek’ oni nama vrate onaj jedan dnevnik, pa da insan rahat zaspe.
Pametan je bio moj komšija Hasan, alarahmetile, on vam je samo gled’o crtani filim, a svi iz mahale bi dođi da gledaju Hasana kako on gleda Toma i Džerija, ili Miša Miću i mačka Momčila i crče od smijeha. Inače je bio ozbiljan insan, vazdan namrgođen i malo je govorio, a puno radio, jerbo je imo ženu, Sajmu, koju ništa nije moglo podmirit’ da joj bidne dosta i potaman.
Kad bi uniđi u njega, nađi bi ga kako sjedi na minderu, mota škiju i čeka neće li se dat’ kakav crtani. Iznad glave, na zidu visi dvocjevka i fišeklija metaka. Plaho je volio lovit’.
Svako malo bi otiđi u Kijevo, im’o je neđe vikendicu pored Željeznice i tamo bi se razrahati ,dan il dva, u lovu i ribolovu, sve dok mu Sajma ne poruči da ga traži čo’jek da mu udara pločice. I on ti se, jadnik, namah pokupi i na pos’o.

         Radio je i dan i noć, haman je čitavo Saraj’vo oblijepio pločicama, a nije mu trebalo. Njemu je trebalo samo škije, kahve, kakog lovačkog kera, dvocjevke, a najviše od svega Toma i Džerija.
Nešto kontam, da je danas živ, mogo je povazdan gledat’ crtane, al’ kad bi mu Sajma dala. Nije imo ni še’set, dobi onog poganćera, valjda od onih ljepila, šta li i preseli, i k’o da ga Bog nije dao.

Nešto kontam, odoše svi ovi fini insani i sa njima fini adeti, a osta’ ova pogan, da na ovu našu omladinu prenese pohlepu i grabež kao jedini adet na ovom vaktu i zemanu.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.